Naučit ćemo od poraza!

Naučićemo od poraza Razmišljanje o nečem tako banalnom kao što je fudbal Antonio Martinez Alcala, Španija, Valencija 16.04.2014 I čak u fudbalu se ogledaju zla ovog naroda. Uvek nameravamo da živimo od nasleđa. Od gospodinčića koji, umesto da vodi svoju baštinu, nalazi utočište u njemu da bi živeo život lenjosti i da bi spiskao na zabavama deo ili svo nasleđe, čak i u politici, religiji, poslovima, sportu... U jednom određenom momentu pojavljuje se genijalnost u ovom slučaju kojim se bavimo zvao se Luis Aragones, koji je sposoban da, uvođenjem novih varijabli u proces, menja događaje. Ali takva pobeda je trenutna i, da bi se održala u budućnosti treba nastaviti razvijajući se. Ali baš tu, u tom trenutku, se pojavljuje španska zlobna namera, nepodobna i okultna: zašto menjati ono što dobro funkcioniše. Bez da shvatimo da je to već prošlost. Da su ostali već nešto naučili i korigovali se. Mi nismo u stanju da pročitamo to što se dešava spoljašnje i da postavimo odgovore u vremenu na to što se dešava u nekim prostorima. NE ! Mi ostajemo u prošlom. U slavi. U tradiciji. Zato još postoje nostalgici koji govore o Imperiji. I drugi, iako to nisu, gledaju k tom s divljenjem. Zbog toga tiki taka treba da potraje. Učinio nas je velikim. Bez vrednovanja vaganjem to učinio nas. Izraz koji označava prošlo. Ono što je već bilo. Za koje su već oni fleksibilniji- našli rešenja da se izbore s tom manifestacijom talenta. I može da se desi, ne znam da li je to taj slučaj, da to ubrza unatrag ovaj impuls. Da se pojavi strah. A pred njim, španac, ima samo jedan odgovor: bes. Bes kao kompenzaciju straha. Bežanje unapred što nije odlika hrabrih hrabar se postavlja između kukavičluka i besa -, a ne, to zagorelo koje ne može želja da svari i u trenutku sve promeniti. Hrabar se postavlja, vaga situaciju i deluje polazeći od svesti, da bi pokušao iz stvarnosti da preokrene proces i da traži odgovarajući izlaz. U najboljem slučaju treba čekati. A strpljenje opet nije jedna od naših vrlina. Čekati, da bi polazeći od razmišljanja, a ne kao posledica momentalnog impulsa, ispitali rešenja polazeći od prvobitnog. Sredstva koja treba ponovo ispitati u svetu da bi potvrdili njihovu valjanost ili neefikasnost. Da ne bi bili plod kao skoro uvek mašte odvezane izvan stvarnosti, što je takođe jedan od naših problema. Naša istorija je puna prosvetljenih. Verujem da bi trebali da učimo od ovakvih saplitanja u ovom slučaju se radi o fudbalu i to nije toliko traumatično i da se pogledamo unutar nas samih. Da shvatimo da, kao što je u jednom trenutku rekao nemački filozof: Španija je zemlja davne prošlosti. I to je tako ! Stalno gledamo unatrag. I još uvek, u našim akcijama, previše je krvi i nasleđa. To pokazujemo u svim aspektima, ali ono u čemu se najviše to oseća je naša političko separatistička kolebljivost. Odgovor Branku Antiću: Prijatelju, jako mi je žao što ti moje pisanje izgleda zbunjujuće, možda si u pravu, jer nisam znao da se izrazim potpuno jasno koliko je to bilo neophodno u toj stvari. Kao prvo želim da razjasnim da taj mali članak nema nikakve veze s ostrašćenošću. Baš potpuno suprotno. Možda je problem u tome što sam izabrao jednu strastvenu temu da bih govorio o nečemu mnogo ozbiljnijem. Veoma dugo proučavam istoriju Španije ne na akademski način, već polazeći od simptoma. Od simptoma koji se ponovo proizvode od XVI veka u društvenom, u političkom, u literaturi, u slikarstvu, u religioznom....To je domaće zlo koje smo davno trebali da savladamo, i pred kojim, nismo u stanju da damo odgovarajuće odgovore. Zašto To je duga priča, a vi želite koncizne odgovore, međutim mogao bih da dam po neki odgovor. U toj zabelešci sam pokušao da taj simptom prikažem i u tom banalnom, što se pojavljuje i u onome što su najniže strasti. I čak i tu španac hoće, da bi napredovao, da se i dalje održava u svemu onom što dolazi iz prošlosti. Dakle, još uvek ima osoba u našoj zemlji koje žele da obnove imperiju ili onih koji, kao nostalgičari, koji se osećaju Rezervom Evrope. To su isti oni koji su želeli da spreče u njihovom vremenu rođenje JA u Evropi održavajući ratove protiv Lutera, u Holandiji, u Francuskoj ili protivEngleske, koji su nastavljali tada s vernošću jednoj zastareloj instituciji, ponovo iz prošlosti, Papstvu. Na ove stvari sam mislio kad sam načinio retoričku figuru o fudbalu, koja se sastoji u upoređenju dve stvari, da bi dao jednu izražajniju ideju o njihovoj sličnosti. Možda je to bilo na nespretan način, jer debakl sam po sebi nije jedno zlo, već je jedna terapeutska opomena, jedna mogućnost koja se otvara, jedna mala smrt. A posle svake smrti ima jedno rođenje. Ogromna mogućnost da, učeći se na greškama, da se može hodati nepoznatim putevima, novim, nikad završenim, u stalnoj promeni.... I ovo je prijatelju moj ono što još uvek nismo naučili, pogotovu Španci, a mislim da nije ni Evropa. Zahvaljujem se , što ste pročitali moj članak, i zbog vašeg suda o njemu što mi je dalo priliku da ponovo razmotrim ono što sam napisao i da budem budniji u drugim prilikama. Hvala prijatelju. Antonio Martinez Alcala Prevod sa španskog Mr Đorđe Savić, Pančevo, 2014 ------------- lp, borivoj http://budan.blog.hr/